Sometimes being a friend means mastering the art of timing. There is a time for silence. A time to let go and allow people to hurl themselves into their own destiny.
Ljubav..san svake princeze. Ali kada udjes u pubertet polako pocinjes da shvatas da i nije sve tako sjajno, krenu prva razočaranja, prve simpatije, prve patnje. Krece spoznaja sebe u ocima drugih ljudi poput odraza u ogledalu koji samo oni vide. Dolazi vreme kada je potrebno da se opredelis. Da prvi put u zivotu stanes iza sebe i suocis se sa pogledima, kritikama...
Osnovna skola, jako tezak period u mom zivotu. Period formiranja osnovne licnosti..period kad sam pokazala koliko sam jaka.
Secam se prvog dana skole. Prohladno jesenje jutro. Pertlam svoje crvene lakovane cipelice i sigurnim korakom krecem..Prvi dan i potpuno novo iskustvo. Strah nestaje onog trenutka kada sam krocila u ucionicu i ugledala masu podjednako zbunjene i placljive dece. Pomislila sam : Ma ja sam bolja od ovoga, i sela u klupu pored jedne plave izgubljene devojcice. Kako ti je ime..Sanjivo je promrmljala : Ana..
Od tada se nismo razdvajale. Osecala sam se bezbedno i prihvaceno uz svoju drugaricu iz klupe. Bila sam srecna sto sam pronasla osobu sa kojom mogu da delim putovanje. To su prvi osecaji emotivnog vezivanja za neku osobu koja nije u mojoj porodici i koja mi znaci nesto.
Ana je bila izbeglica, dosla je sa roditeljima iz Bosne. Ali mala i naivna devojcica kao sto sam bila nikad nije shvatila da ce i tome doci kraj.
Jednog dana Ana nije dosla u skolu. Zamislite krece ona tragicna muzika, uciteljica prilazi sa suzama u ocima i pocinje da mi objasnjava da je Ana morala da se vrati sa svojim roditeljima nazad u Bosnu i kako nije imala vremena da mi se javi. Suze su mi grunule na oci, osecala sam se napusteno i bilo mi je tako hladno..drhtala sam..Sa samo sedam godina uspela sam da spoznam prvi tragican osecaj zvan TUGA.
Pokusala je da me utesi i pruzila nesto veliko zamotano, kaze poklon od Ane...besno i nestrpljivo sam cepala papir..a ispod knjiga. Ne secam se naziva ali se secam odlicno ilustracije..Dve cipelice koje su povezane pertlama kao da se drze za ruke...
Dve crvene cipele...
Tih dana sam plakala neutesno...Ali evo 17godina kasnije pronasla sam je na Facebook-u...i sto je tragicno ne seca me se...ustvari nikad nista nije rekla..Stoji tu na listi mojih prijatelja i jednostavno je tu kao podsetnik da su se neke stvari ipak desile i ostavile traga na mene...
svidja mi se blog. ovako nesto sam ja davno pisala. samo sto sam se uplasila.
nemoj i ti da se plasis svojih osecanja..
p.s. dobro ti nama dosla :)
Autor ivanamitrovic — 21 Dec 2011, 18:27
Lepa priča, emotivna. Možda ne želi da se seća tog perioda, a ne tebe. verovatno je svesno potisnula sećanja na taj period života. Možda bi drugačije reagovala da si joj pristupila na drgačiji način.
Dobrodošla na blog!
Autor razmisljanka — 21 Dec 2011, 18:35
Hvala drage na lepim recima. Sto se tice ove devojke, moguce da je potisnula, zato joj i nisam nista zamerila ali je dovoljno sto je tu i sto eto bar nekako imamo uvid jedna drugoj u desavanja u zivotu..
Autor victoriathorn — 22 Dec 2011, 06:59